Prva čekaonica - Radeumetnik, priče

Prva čekaonica - Radeumetnik, priče

Чврсто је мученик држао у руци упут за специјалисту-дерматолога, комад хартије за који се једва изборио код лекара опште праксе, а за који је пак веровао да ће га вратити натраг међу живе и здраве. Тако чврсто, вероватно, не би држао ни упутство за реактивирање времеплова који га је бацио у саму Маричку битку. Јер и лекари су постали неповерљиви, поготово према млађима и издржљивијима – који још нису навршили педесету или нису преживели инфаркт или мождани удар и не пију више од три сорте таблета – па им тешко пишу упуте за специјалисту. Такве обично одмах с шалтера отерају медицинске сестре пошто, после кратке претраге по њиховој здравственој легитимацији, установе да није на време оверена. Онима тврдоглавијима и упорнијима, у којих су стид и незајажљивост по снази најслабији, готово изумрли осећаји, лекари препоруче неки антибиотик широког спектра, витамине, или закључе како се сметње јављају на нервној бази, па поверење посетиоца стекну неким рецептом за бромазепам, и то у комбинацији с витамином Б. Труде се да буду што уљуднији, чак – уколико се шеткају око пацијента док му изричу разлоге за неиздавање визе за даље путовање по архипелагу домаћег здравства – умеју и да спусте своју руку на његову мишицу, што на оног који седи у округлој, вртећој столици има изгледа некакав магијски утицај.
Тек, мој муж је ову сфингу од лекара опште праксе успешно прошао, мада мени није јасно како, с обзиром на његове године и прилично здрав изглед (ако се изузме велика диоптрија), и докопао се чекаонице код лекара специјалисте. Иако је био тек четрнести по реду, његови покрети и његова неспособност да у том тренутку разговара са мном о озбиљним догађајима у нашој породици, елем ћерка нам се спремала за свој први одлазак на летовање са школом, били су његови издајници: он је из свог грма претпоставки најразличитијих смртоносних обољења вребао медицинску сестру и сваког пута када се ова појави на вратима срицао у себи своје презиме. Претпостављам да је ову прозивку, у супротности са позицијом своје књижице у штосу наређаном на пулту, доживљавао као некакву лутрију или надметање: он сам против њих тринаест. Истини за вољу, мој муж је човек предан свима другима много пре него себи самом, али у тренуцима када почне да се побојава за своје тегобе, што на сву срећу и није чешће од два пута годишње, иза његових дебелих наочара не може више да се наслути нити једна гримаса која би показивала макар најмању осетљивост за било коју другу невољу сем његове личне, тренутне, коју он доживљава као ненадокнадив пропуст, као одлазак последњег аутобуса из најзабитијег дела града у тренутку када код себе нема ни приближну своту новца потребну за такси, који узгред вероватно ту ни не навраћа. Седим са њим у чекаоници, гутам његове погледе који ме оптужују за нелојалност, незаинтересованост и ко зна за шта још, гутам их као што се на слави, уз осмех, гута најгора брља чији је аутор-хемичар управо сам домаћин. Можда ме и мрзи зато што сам ја здрава, а он болестан, мада ни то још увек није потврђено. Опет, када бих сад отишла, била бих оптуживана још данима како не могу ни толику жртву за њега да поднесем. Тако, не мрдам, језиком углавном опипавам непце и шупљине где су ми некад штрчали кутњаци, сем када га употребим да му на неко питање одговорим, паштим се да се, већ према потреби, осмехнем или намрштим и осматрам ову резервну клупу пацијената: још нису потврђени као болесници, а не припадају баш ни међу лаике. Види се да су жељни доказивања, да просто кипе од материјала за анамнезу, али њихово време тек долази. Опет, све одише далеко већом озбиљношћу него што је то у чекаоници код лекара опште праксе. Ови људи као да су некако предодређени да имају неки статус у том свету телесних поремећаја, нису више само намерници у дому здравља. Онда опет погледам у свог мужа и буде ми га некако жао, јер знам да га засигурно мучи трема пред наступ. Вуче ме да се понудим да му правим друштво и уђем с њим, али готово да сам сигурна да би одмах почео да разапиње онако нарочито капке, па му све на лицу добије правилан округли облик: очи му се претворе у сијалице, уста у утикач, ноздрве у прекидаче, а само веђе некако немају среће да саставе крај с крајем, па ту стоје као неке недовршене стоне лампе. Од главе му се, заправо, у тим тренуцима избезумљености обликује нарочито струјно коло и готово да сам сигурна да би, када би му неко прикачио кабл, могао да напаја електрицитетом једну омању самопослугу. Уздржаћу се, мада знам да ће нешто заборавити да каже лекару, па ће после до куће да се секира, а кад стигнемо да зове телефоном још неког за савет, па на крају и своју снају која је гинеколог, али «врло добар лекар, од оних који се занимају за све новотарије у медицини», и која ће још више да га наплаши, сем ако је, дај боже, отпутовала на неки семинар. И знам да се сада упиње да срочи у једну лепу целину све преломне тренутке тока и напретка својих симптома, да покушава некако да их правилно распореди, баш као што и све остало правилно распоређује у свом животу: јело, спавање, рад, чулна задовољства... Понекад се зачудим како таквом човеку може уопште да се деси било шта непредвиђено, као што је болест, кад он засигурно зна одговор и на то где би и у којем тренутку било пожељно умрети. Утолико је жалосније што је ова алергија – за коју он тврди да није алергија него нешто озбиљније, «иначе не би оволико трајало» – баш њега спопала и пореметила његов здравим разумом утврђени распоред. И одмах ми на памет пада запањени израз лица када је на нози открио први печат, па онда други, и мој смех, сада већ увиђам недолични и неправични, и његово упорно мацкање уљем од кантариона, којим је његов колега из канцеларије «мазао отворену рану, два-три дана и рана зарасла, иако је изгледало као да ће морати на шивење».
Баш је био спаран тај дан. Мора да је све то од зноја. Црни, синтетички трико, не подносим синтетику, поготово лети, на голо тело. Као да су богиње, црвене тачке по грудима, стомаку, под пазухом. Фуј, и по препонама. Како ћу да се скинем пред њим, а договорили смо се да то буде вечерас. Угасићу светло. Тада је он мене чекао испред свлачионице да бисмо ишли његовој кући, која је по први пут од када смо се упознали била поштеђена породичне вечере, будући да су моји будући свекар, свекрва и заова отпутовали на сахрану коју нису успели да избегну, како због тога што је кум дошао по њих колима, тако и због тога што је под земљу одлазила маћеха моје свекрве која је на земљи оставила поприлично богатство. Моја свекрва је таквим развојем догађаја постала наследница, а како се Петар провукао и остао код куће није ми ни дан-данас јасно. Сем ако његови родитељи нису наслутили, што баш и није вероватно, будући да наслућивање захтева удубљивање у нечије проблеме или потребе, а то би у породици Мрчаш представљало ремећење природног нахођења, елем можда су ипак наслутили да свако зло мора да има неку добру последицу, односно да смрт и љубав некако увек иду заједно. А наша је љубав од те вечери почела да добија и неке опипљиве контуре: ја сам исте вечери, дакле од прве затруднела, иако ми се од одбојке сва утроба толико узмућкала да су ми се јајници подигли све до дијафрагме. Међутим, физиологија је очигледно функционисала по неким другим законима, који нису у вези са законом о инерцији, па су јајне ћелије некако ипак кренуле низ јајоводе, за које сам ја била убеђена да су се просто слепили под утицајем вакуума до којег је дошло услед њиховог енормног истезања. Мени, додуше, и сада овакво тумачење тог микрокосмоса од тела делује сасвим исправно, иако је у супротности са чињеницом да је Петрова и моја кћи управо последица некаквих друкчијих жлезданих активности.

ПРВИ СПЕЦИЈАЛИСТА

Улазим напокон код доктора. Сунце удара тачно на врата, тако да само могу да назрем да то и није доктор, већ докторка, да јој је дугачка коса уковрџана и обојена код неког фалш фризера; да има издржљиве ушне шкољке, будући да свака носи по две масивне минђуше, што преведено на пијачни језик значи: 200 грама леви и 200 грама десни тас; те да ће јој ноге вечерас када буде изула ове своје војничке чизме засигурно онако кисело смрдети, с обзиром на лето, годишње доба у које спада данашњи дан. Признајем да сам ситничав и заједљив, те да ова панк-синтеза не мора да буде у складу са њеним аналитичким способностима. Окренула се ка мени, позвала ме да седнем близу апаратуре која је на свом врху, као круну технолошког напретка домаће дерматологије, имала једну велику лупу, дебљу од мојих наочара барем три пута. Сада сам већ могао много боље да је сагледам. Није била ружна, иако сам то очекивао, ваљда под утицајем својих убеђења да жене надокнађују своју ругобу даљим унакарађивањем. Напротив, била је лепушкаста и прилично складно грађена. Брже-боље је села преко пута мене, па је и њу обасјала светлост лампе која је део исте оне апаратуре са лупом. Први звук који је пропустила кроз своје меснате усне моловане зеленим кармином, који се ваљда слагао по боји само са тегет-жутим пертлама на поменутим црним чизмама, дакле тај први звучни сигнал био је некакав заразан смех, кроз који је успела да протури једну реч и једну речцу: «Скините се». По некаквој инерцији сам и сам почео да се смејем, све док нисам приметио да је она постала озбиљна као контролор у аутобусу што вас чека да докажете да нисте вуцибатина која се шверцује у градском превозу, мада је прилично убеђен да немате карту. Прво што ми је пало у очи јесте да око гуше има везану зелену мараму која се ту појавила откада је затворила уста: значи баш и није далтониста. «Мислите сасвим», сада сам већ био потпуно препаднут. Онда је поново почела да поскакује од смеха и потом ми објаснила да она није порно-фотограф, већ дерматолог, те да је занимају само они делови тела где су се на кожи појавиле «неке промене». Неке промене сам схватио као потпуно ниподаштавање свог здравственог стања, као спрдачину са мојом муком и као знак да од лекара заиста не можете очекивати никакву емпатију, удубљивање или ма какво интересовање за пацијенте. Они су ту да би фармацеутска индустрија, која је свакако једна на мафијашким основама створена уротничка организација, имала вазда посла. «Шта треба, да ми се отворе Христове ране, или да ми при сваком додиру отпадају делићи меса као да сам од кестен-пиреа», подгревао сам већ у себи одбојност према професији ове панкерке која је вероватно с нестрпљењем чекала да погледа те промене и да скине са чивилука свој кратки црни сако украшен некаквим никлованим брошевима по реверима. Невољно сам почео да се скидам, већ вртећи по глави друга имена дерматолога за које сам чуо од своје добављачице свежих јаја, која се некако пробила у Клинички центар и сада тамо пуни све трбухе, од лекара до спремачица, те своју фарму полако претвара у некакав центар за унапређену кокошију оплодњу. Међутим, десило се нешто потпуно супротно. Када сам скинуо кошуљу и поткошуљу, ова се необична женица толико удубила у сваку флеку на мојој кожи, да сам мислио да покушава да ми уз помоћ лупе продре у коштано ткиво. Онда би загребала својим дугачким ноктом кажипрста и делиће коже стављала под микроскоп. Приметио сам да су јој и ти орловски нокти моловани у зелено, што ме напокон уверило у њен какав-такав смисао за естетику и дало ми наде да ће њен осећај за лепо бити праћен нечим добрим. Преглед је толико трајао да сам се под лампом сав презнојио и истовремено почео да се секирам за своју жену која седи сама у чекаоници, за своју ћерку која је остала код комшија цело послеподне и нестрпљење је кренуло да ме раздире. Део прегледа са пипањем и гребањем је био завршен, добио сам дозволу да се обучем, а она је кренула да записује своје утиске. Замолио сам је да се само јавим својој жени која ме чека ту испред врата, на шта је она почела опет онако нарочито да се смеје, дала ми дозволу и охрабрила ме да ћемо ускоро бити готови.
- Када сте први пут приметили промене на кожи? – опет хладан ветар. Док ми је постављала питање погледала ме само једном, на секунд.
- Па, има можда десетак дана – одговарао сам трапаво навлачећи кошуљу на којој нисам откопчао сву дугмад док сам је свлачио.
- О, ви баш водите рачуна о свом здрављу. Већина то запусти па дође када су скроз у печатима – као да ми се подсмевала док је бележила.
- Није, него сам се уплашио ако је нека алергија – правдао сам не знајући разлог за то.
- Шалим се. Добро је да сте дошли. Ово што вам се појавило на кожи је псоријаза. Може да буде опасна ако узме маха, али у овом стадијуму је само непријатна. Мазаћете ову маст и дођите на контролу за две недеље.
- А, опростите, како се то јавља. Је л` од сапуна, јер сам приметио да како се окупам почне да ме сврби, или...
- Не, не. Псоријаза је само манифестација неких унутрашњих проблема: или честих ангина, или ако сте имали неке стресове, углавном је наследна склоност ка обољевању. Може да буде и последица упаљених крвних судова. Је л` имате проблеме са венама?
- Паа, као да су ми мало проширене и често ме боле ноге – присећао сам се сада не бих ли олакшао докторки пут до постављања дијагнозе.
- Идите и до вариколога, али у сваком случају мажите ово, будите што више на сунцу. Преписала сам вам и витамин Б6. Пијте га 3 пута дневно.
- Значи није много опасно - као да сам хтео да се осигурам.
- Није, не брините. Идите код вариколога и јавите ми се за две недеље.
Није да јој нисам веровао, придобила ме је својом преданошћу, занимањем за спарушене комадиће моје коже, на крају крајева и постављањем дијагнозе, али та несигурност око порекла псоријазе, унела ми је већи немир од оног који сам оставио у чекаоници када сам ушао у њену ординацију. Почео сам да се преиспитујем чиме сам изазвао ту упалу крвних судова. Био сам сигуран да је она узрок овој мојој несрећи, иако су предосећаји били моји једини путокази, али су се пресијавали толико јасно да ми је било готово невероватно да сам на странпутици. Упаљени крвни судови. Пре брака сам живео у потпуном потчињавању нагонима, за које сада, када сам систематизовао своје особено поимање добра и зла, могу да тврдим да су ђаволског порекла, једнако као што сматрам да је човек сам слика и прилика ђавола, а да се бог труди да нас исправи. Овај сам став изградио некако у инат свим конвенционалним филозофским схватањима, али ме је опчинио толико да сада сваку ситницу просто проверавам преко ове формуле: од привлачног мириса дневне штампе, па до болног дневног светла. Елем, опијање, стајање по загушљивим ноћним клубовима, ходање, готово маратонско, током депресија и халуцинација изазваних опојним димом, није ни могло да не поремети нормалан крвоток.
-Не пуштају још унутра. Хоћемо мало да се угрејемо - извештавао је Миро цвокоћући зубима, вративши се са улаза у «Подмуклицу».
Без речи сам прихватио позив и брзо смо се нашли у биртији која је точила јефтино жестоко пиће, управо за доколичаре који су кренули пре времена у ноћни провод.
-Добро је, има места - лакнуло ми је када сам кроз замагљени излог угледао празан сто. - Хоћемо по вињак?

Autor nepoznat !

ВАРВАРИ

Стари су Грци све оне који ниси говорили грчким језиком звали варварима. Једна етимологија каже да су овом речју називани народи чији је говор наликовао на блејање оваца. Доцније су Римљани проширили значење речи: у варваре су убрајани они који нису имали ни грчког ни римског образовања. Како је нарастао свет који су надмоћне цивилизације закратко или заувек освајале, та већ с почетка прокажена реч била је примењивана на све већи део новооткривених предела. Варвари су постали сви они други којима је недостајало културе, образовања и цивилизованости.
Прошловековни песник Константин Кавафи једну од својих песама насловио је Ишчекујући варваре. Грк по пореклу, образован делом на англосаксонској традицији, Кавафи је већину свог живота провео у Египту, у Александрији, радећи као најобичнији државни чиновник. Славу је досегао тек после смрти, када је његов одмерени, прибрани стил, без уобичајене песничке реторике и украса стекао признање. Теме за властиту поезију Кавафи је махом проналазио у историјским збивањима из грчког и хеленског периода. Његови стихови оживљавају стварне и имагинарне свакодневне призоре и личности једног давног времена, а патина и величина коју оно неминовно доноси лишавале су их сваке баналности.
Најславнија Кавафијева песма Ишчекујући варваре описује хеленски град у коме живот стане на вест да су непријатељи на његовим границама. Агора, главни трг, савим је опустео, скупштина више не заседа, владар и конзули свечано су за добродошлицу обучени, а ретори ућутали у ишчекивању доласка варвара… Али они се нису појавили, и Кавафи, описавши претходно пометњу која је стога у граду настала, исписује завршне стихове: «Без варвара шта ће бити с нама? / Ти људи, на крају, беху неко решење.»
Тако је Кавафи, видевши у варварима решење, иронично изокренуо величину цивилизације чију је славу наизглед опевао. Нама, који у погледу данас најјаче и преовлађујуће цивилизације словимо за последње варваре Европе, Кавафијева иронија може доћи као охрабрење. Или, ако смо нешто зрелији, као залог невеселе прибраности и прихватања онога што покаткад јесмо.
Кавафијеви варвари брзо су, по његовој смрти, постали део књижевног наслеђа на које су се други писци позивали. Можда понајбоље дело последњег нобеловца Џона Куција јесте управо његов роман истоименог наслова као и Гркова песма: Ишчекујући варваре. Јужноафрички писац Кавафијеву песму прозно наставља тамо где је она стала: на граничној постаји неке велике Царевине живот се из основа мења када се пронесе глас да стижу варвари. Али они који ће починити очекивана зверства нису варвари већ верни војници Царевине, који су ту пристигли да би заштитили вредности цивилизације коју заступају… То је иронија коју и Куци и Кавафи уписују у своје текстове као неку врсту литерарног вентила који спасоносно пољуљава односе цивилизације и варварства. Нама, који смо ту иронију протеклих година морали да проживимо, она не доноси олакшање.
Куци као да жели да каже како су надмоћне цивилизације немоћне да постоје без властите супротности – варварства, те себе неретко претварају управо у оно против чега се боре. Стога, као у роману, варваре покаткад треба пронаћи и тамо где их нема, и тако учврстити властити идентитет. А зло почињено у то име Куцијев притворно бестрасни и објективни литерарни стил огољава још више.
Па доиста, овако сагледани, јесу ли варвари данас икоме неопходни? Присетите се постоје ли код нас самих народи који говоре језиком који, као старим Грцима, наликује на блејање оваца? Колико нас верује у туђе варварство, а сопствено и не подозрева? Како год било, можда најпре треба поверовати у кавафијевску парафразу нашег песника Јована Христића:
«Варвари су варвари, и нису никакво решење.»

Вук Караџић - писмо кнезу Mилошу

Када је далеке 1832. године Вук Караџић написао своје најпознатије писмо кнезу Mилошу, знаменити српски писац оног доба није могао знати да ће оно обележити не само историју његовог времена већ и многе године које су после њега уследиле. Склоњен у Земун, Вук је писмо стварао у трену када би, како каже, најрадије "бежао из оваквог царства и народа српског", огорчен и разочаран што у Србији за њега нема правога места. Наиме, Вукови узалудни покушаји да од кнеза Mилоша начини просвећеног владара, некога попут Петра Великог, а да при том себи изгради положај какав би му – по учености, заслугама и бризи за српски народ – несумњиво припадао, неславно су пропали притиснути суморном истином о природи Mилошеве владавине. A оно што је Вук одавно разазнавао као њене најзнатније особине, преточено је у писмо које је у себи садржавало превратнички политички програм понуђен, ипак, једино самом Mилошу.

Садржина

Па шта је писало у том писму да га је, неписмени српски кнез, када су му га прочитали, у бесу поцепао. Вук је, напросто, приказао политичке прилике у Србији онаквим какве јесу, што значи да је Србију осликао као земљу у којој влада општа имовинска и лична несигурност, без добре управе и са чиновницима који не раде на општу корист. Што се тиче самог Mилоша, његово самовлашће и апсолутну моћ најбоље осликава следећа Вукова реченица:

Данас у Србији правитељства, у правоме смислу ове речи, нема никаквога, него сте цело правитељство ви сами: кад сте ви у Крагујевцу, и правитељство је у Крагујевцу; кад сте ви у Пожаревцу, и оно је у Пожаревцу; кад сте ви у Tопчидеру, и оно је у Tопчидеру; кад сте ви на путу, и оно је на путу; а да Ви сутра, сачувај Боже, умрете (које једном мора бити), умрло би и правитељство, па онда, ко би био јачи, онај и старији.

Своје замерке Вук је и даље ређао, али у тону који, како је веровао, не прелази границу после које нема повратка, њему у Србију и близу скута њеног првог човека, а Mилошу у разумну владавину засновану на закону. Jер то је оно што је Вук предлагао: доношење "конштитуције", то јест устава, укидање кулука и претешких намета, отварање школа и стипендирање најбољих ђака, једном речју – претварање Србије у земљу благостања, чиме се и власт онога који влада чини трајнијом. Кнез Mилош га, савим разумљиво, није послушао. Tек касније, притиснут невољама, присетио се Вукових речи.

Судбина

Историја овога писма брзо је измакла његовој замишљеној намери. Oд личне преписке, како је Вук хтео, писмо је постало најтраженији српски политички спис, који је своју славу дуговао пре свега љутњи с којом га је кнез Mилош примио. Да се српски владар није Аустрији и Русији тужио на Вука, због чега је по један примерак писма достављен и властима ових земаља, да није међу Србима разгласио Вукову дрскост и незахвалност, те су они хитали да прочитају шта је то кљасти писац написао, Вук би целу преписку приложио једино личном односу њих двојице. Томе у потврду говори и његова искрена жеља да се цела ствар заташка, због чега је тих година, и у крајњој немаштини, одбијао да се писмо, уз знатну новчану накнаду, коначно штампа. Доцније, у промењеним приликама, после Mилошевог пада, Вук је ово писмо ипак искористио како би се препоручио новим властима. Aли већ у том трену тај његов поступак био је мање део српске историје колико део историје једног карактера...

Oво је, укратко, судбина и садржај најславнијег писма у српској повесници. Пре неколико година једно слично али ипак јавно писмо, намењено тадашњем српском владару, потписала су двојица аутора. Jедан од њих због тога данас није жив. A дотични владар, коме су правитељства, као у Вуковом писму, путовала с њим куд год да је кренуо, спадао је у оне српске великаше који нису примили наук да свака владавина има свој век. Aко никако другачије, онда барем онако како је Вук Mилошу писао: „... а да Ви сутра, сачувај Боже, умрете (које једном мора бити)...“

То Вуково "које једном мора бити" јесте праведна, каткад закаснела иронија сваке власти.

Aли истовремено, на жалост, то је и иронија наших живота.

Prilozi za rečnik tranzicione Srbije

IDIOTI, KOMESARI I ORTACI

Komesar (nl. commissarius) - osoba kojoj je neki naredbodavac (naročito država) poverio naročitu dužnost; u NOB politički rukovodilac pojedinih jedinica

Idiotes (gr.) –1.adj. a) privatan posebni b) nevešt, neiskusan
2.subst. pojedinac, građanin ,plur.narod, opp.država
b)običan, privatan čovek, opp. dostojanstvenik, činovnik

Zamislimo sledeću situaciju: izvesni građanin, nevešt u pogledu snalaženja na domaćem terenu, poželi da se javi na nekakav konkurs. Pošalje uredno sva dokumenta, srećan što zadovoljava tražene uslove. Dok naš čovek, spokojan i pun nade da je budućnost počela, čeka rezultate, njegovi okretni konkurenti sa oskudnim sivijem i impresivnim telefonskim imenikom ne gube vreme, nego okreću sve Pere, Sneške i Žike koji bi mogli da budu povezani sa glavnim Mićom – rešavaju ljudi pitanje. Lobiraju, kako bi se reklo.

Ova banalna zgoda iz srpskog života promoviše tri grupe aktera – idiote, komesare i ortake.

Neiskusan građanin, koji nije shvatio da potrebne kvalifikacije nisu ono što se traži, već da su prioritetni prijateljsko-rođačko-stranački faktori, predstavlja idiota i u etimološkom i u srpskom smislu te reči. Privatan čovek, koji svoja prijateljstva (ili, moderno - kontakte) ne razvija po principu interesa, u Kantovo vreme zvao bi se moralan čovek. U globalizovanom delu planete, ovakvo lice možda ne bi moglo da ostvari munjevitu menadžersku karijeru ali bi svakako moglo dostojanstveno da živi obavljajući pristojan posao. U tranzicionoj Srbiji nultih godina takav čovek je gubitnik, slučaj za izbegavanje.

Termin komesar koristi se kao referenca na političkog rukovodioca u partizanskim jedinicama. Zadužen za ideologiju i moral. U Srbiji danas, to je večni partijski kadar na javnim funkcijama.Poseduje izuzetne veštine kombinatorike, predviđanja i telefoniranja. Pitanje svih pitanja za njega je - kadrovsko pitanje. Njegov prirodni neprijatelj nije stranački protivnik, već idiotes, građanin bez uticaja.Osobinu opstajanja u svim epohama, vlastima i režimima komesari definišu kao dokaz uspešnosti i bogatog iskustva u obavljanju poslova. Slobodan Jovanović piše 1964. iz dovoljno daleke Kanade:'On je dobar »laktaš« - izraz jedan koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualca.Pretpostavimo da se u njega probudila politička ambicija, i da je uspeo postati ministar.Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto »njegovo«. Iz te svoje tečevine ili, bolje reći, plena gledaće da izvuče što više ličnog ćara.'
Komesari i idioti su krajnji tipovi, međusobno suprotstavljeni - ortaci su međuvrsta, inače najmasovnija. Radi se o mreži povezanih rođaka, prijatelja i naravno kumova. Ortačka logistička podrška nezamenjiva je u završavanju bilo kakvog posla. »Možeš li to da mi završiš?« i «Ja ću to da ti završim!« komunikacijske su lozinke ortačkog bratstva, jer u Srbiji svako može da počne neki posao, ali samo uz pomoć prijatelja to što ste počeli možete i da obavite. Ortački establišment otporan je na društvene i sistemske promene, transformiše se neverovatnom brzinom i uvek parazitira na aktuelnoj vlasti. Ipak, teško je aplaudirati jednom rukom – postojanje ortačke mreže ne bi imalo smisla bez postojanja korumpirane elite. »Jedan poluintelektualac, navodi S.Jovanović, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: »Ko je lud, da se odvaja od punog čanka?!«. Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan.«
Ime pojave stare koliko i čovek - korupcija, potiče od latinske reči corruptio što znači pokvarenost, izopačenost, podmićivanje, potkupljivanje, razvrat.U jeziku srpskog života ova reč prevodi se i kao snalažljivost, uspešnost, umešnost. »Korupcionaš neće biti sasvim svestan tog fakta: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu« -zaključuje Slobodan Jovanović u bolno aktuelnom tekstu starom najmanje četrdeset godina. Danas je korupcija, poput gostoprimstva, sastavni deo srpskog domaćeg vaspitanja: na pitanje šta će da studira, maturantkinja beogradske gimnazije i odličan učenik odgovara: »Neću na fakultet – završiću višu školu, zaposliću se u opštini, ali zato će moj papir da košta hiljadu i po evra!« Setite se ove cifre kada se za par godina budete poklonili pred mladom referentkinjom na šalteru za građevinske dozvole ili, recimo, poreska pitanja.
Komesari i ortaci su ljudi koji 'tajnu znaju' – sve se vrti oko kase ili čanka, kako kaže S. Jovanović.
Tehnologija prilaženja tom kazanu u kojem se krčkaju lova i moć je jednostavna, ali za sve u životu je potreban talenat. Za početak treba biti dobro obavešten – preporučljivo je biti na stalnoj telefonskoj liniji sa mrežom insajdera. Za trku ka kazanu neophodno je dobro poznavati udvoričke tehnike, a imati jak prezir prema podređenima i svim ljudima nekorisnim za ličnu promociju. Neformalna druženja (čitaj: kafana) sa osobama od koristi su nezamenjiva. Osim završavanja poslova i neposredne dobiti, ovako treniran 'laktaš' dugoročno napreduje na lestvici moći u ekonomiji razmene usluga… Detalji delovanja paralelnih centara moći oličenih u pašenozima, bratanicama, nameštenim mladoženjama i ambicioznim kućnim pomoćnicama mogu se naći kod Nušića, Sterije Popovića i donekle u aktuelnim tabloidima i sapunicama. Ipak, ovi maniri nisu srpski specijalitet (nikad brenda od nas!): ortaci drže celu planetu a svetska pitanja se verovatno takođe rešavaju uz neku šniclu i na dođem ti. Za Srbiju bi, inače, bio osvežavajuć i taj privid poštovanja pravila, ovde tako često pripisivan tzv. 'razvijenom' svetu.

Ima li običan gradjanin, idiotes, privatni čovek - pravo na život u Srbiji? Biti odbijen na konkursima nije naročito opasno po život. Biti redovno odbijan,tj nemati posao već je nešto opasnije. Ali, teško našem neveštom građaninu ako zaglavi u bolnici bez veze ili insajdera koji će ga voditi kroz neizvestan put lečenja –idiotes je u tom slučaju na ivici života i smrti. Jao onome koji ovde ozbiljno i doslovno shvati svoju i tuđu profesiju; professio znaci zanimanje, zanat, struka,ali i javno ispovedanje, javno priznavanje, zavetovanje.E pa to u Srbiji brate ne važi.Morate da znate čoveka ili ste načisto propali. Taj famozni čovek ujedno je i odgovor na fundamentalno pitanje domaćeg kvazi-javnog kvazi-života koje glasi:'Ko stoji iza njega/nje?' Ovo pitanje, 'odbeglo' sa partijskog sastanka ili savetovanja unutar mafijaške porodice, daje pravu dijagnozu srpskog stanja. Još je Srbija mlada, luda i nespremna za regulisano društvo, poštovanje zakona, dvadeset prvi vek i te stvari…

Privatni građanin, običan čovek, moraće u Srbiji privremeno da izumre –šta ćete, gde je tanko tu se kida…Situacija je složena i sada takvi naprosto nisu u trendu - privremeno će nestati sa scene, ali će se opet vratiti, kad se za to steknu uslovi. Na kraju, šta su pojedinačni životi prema, mereno milionima laktova, nezadrživom materijalnom napretku (komesarske) ljudske vrste!

Plan spasenja

Ljude treba uništiti.
Od njih se jednostavno više nikako ne može živeti: u metrou se ne može sesti, u prodavnicu se ne može ući, semenkama su sve upljuvali.
Razgrabili su sve lepe stvari: uđeš u prodavnicu, a tamo ostale samo kartonske viršle i krivi sakoi. Čak se i prodavci snalaze: stvarima koje im se sviđaju namerno stavljaju takve cene da niko ne može da ih kupi.
Zatvoriš se u svom stanu, ali ne: zovu gadovi! Na vrata, telefonom, u pet ujutru, četrdeset osam poziva. „Da!!! ’Alo!!!“ „Šta ima?“ - pitaju. Sve uništiti!
Da bi pobegao od ljudi, moraš se najpre pola sata voziti na eskalatoru i u metrou, zatim u električnom vozu dva sata trpeti reklamu o čudo-konopcima i još sat se probijati kroz šipražje u najcrnju dubinu, da bi konačno izašao na poljanu. A kad tamo – već usrano, nasred. I bačena flaša koka-kole.
Pustinja, Džomolunma, Antarktida, Mesec – nigde nema spasa. Izađu i pitaju za flašu. Ili: šta ima?
Zbog toga – uništiti.
Za početak je svima koji to žele potrebno podeliti automate i reći im da nizašta ne odgovaraju.
Već sutradan polovina načelnika, zetova, tašti, svekrva i rođaka iz provincije završiće u šumama.
Tramvaje potopiti, metro zatrpati, ne dozvoliti da se muvaju tamo-amo, neka kod kuće sede, decu nek vaspitavaju kako priliči, a ne da po svim zidovima iscrtavaju genitalije, kao što rade.
Isključiti vodu. Kad pitaju: gde je voda? – odgovoriti: „Nema. Sami znate ko je popio“.
Banje porušiti, reći da su Čečeni. Isključiti struju, reći da su Ukrajinci.
Kroz nedelju dana skupiti preostale žive i podeliti ih u četiri grupe. Prve i druge na mestu streljati, treće proglasiti usranim govnima, četvrte nadljudima.
Usrana govna poslati u barake i hraniti crvljivim graškom. Nadljude preseliti u Kremlj i Ermitaž i hraniti ih samo ostrigama. U toalet ne puštati. Svakog petka sa njima igrati lutriju. Ko pobedi, uništiti.
Uspostaviti potpunu diktaturu. Diktatora birati ponedeljkom među usranim govnima. U nedelju uveče streljati. Od nedelje uveče do ponedeljka ujutru – potpuna anarhija. Svi jebu sve. Koga ne jebu, toga uništiti. U šest ujutru svi na posao.
Za godinu dana, sve koji su ostali staviti u barku i potopiti.
Izaći na poljanu, proveriti – ako je opet usrano, sve ponoviti.

KIŠAVELA, BATO!

Da te večeri nisam uzeo taksi ko zna kad i kako bih se vratio kući. Uđem ispred Kluba u taksi, u taksiju uživancija. Piči Ceca, zuji grejanje. Osetih se kao da sam u novom životu.
– Gde idete? – pita taksisata.
– Kući.
– A gde je to?
– Na Karaburmi.
– Gde tačno na Karaburmi?
– Vozi, reći ću ti kad stignemo.
– Dobro. Mušterija je uvek u pravu – kaže taksista malo uvređeno.
– Volim kad sam u pravu, ali mi se ne sviđa što sam mušterija. To u današnje vreme košta.
– Da isključim taksimetar – pokušava da bude ironičan taksista. Mora da je neki inženjer sa Zavoda za zapošljavanje.
– Strpi se dok nе stignemo – kažem mu ja.
A onda vidim Razvigora, Ciganina koji živi u jednoj od onih kućica ispod Pančevačkog mosta. Na leđima mu tobolac s kišobranima i svi zatvoreni. A pljušti kiša.
– Stani! – viknem ja.
– Šta je sad? – pita taksista kad je stao.
– Dobićemo prinovu!
Otvorim prozor, proturim glavu i viknem:
– Razvigore!
Eto ga Razvigor, dolete u trenu.
Otvorim mu vrata i kažem:
– Upadaj! Sedi tu napred. Мoj si gost.
Kad je ušao, taksista se izbeči:
– Ne može, bre! Napolje! Obojica!
– Mislim da neće moći. Dok imaš tu tablu iznad glave ova limuzina nije samo tvoja.
– Ma nemoj! – dreknu taksista. ’Oćete li da izađete na lep način ili da vam ja pokažem kako se to radi?
– Da izađemo, gazda? – pita Razvigor.
– Sedi tu! – brecnem se na njega. – Ovo je pravna država. Sad ću da ti zovnem inspekciju!
– U pola tri posle ponoći? – pita taksista i počinje da se smeje.
– Sa mnom nema zezanja – kažem ja. – Idemo.
– Kako ti kažeš, gazda – kaže taksista i mi krećemo.
– Vidiš li – kažem ja Razvigoru – čim je video da poznajem zakon okrenuo je ploču. Gde ćeš da te odvezem?
Ciga se sagnuo i diše u brk.
– A čime će da platimo?
– Ne znam još. Sad se vozimo. Plaća se na kraju.
Pored njega, između sedišta „Plejboj“.
– Je l’ ovo ono sa ženskama? – pita on taksistu. Taksista ćuti.
– Što mu ne odgovoriš kad te čovek lepo pita?
– Mnogo su gole, brate! I ne stidu se.
– Jeste. Nisu preterano stidljive. Bi l’ voleo? – pitam ga ja.
– Ha, ko ne bi? I deca, tamo kod mene, uznu pa čitaju slike.
– Deca su ti obrazovana?
– Samo slike, gazda, al’ gledaju ko da znaju. Pravi su intelektualci. Ne bi verov’o.
– Što ne bih verov’o? Kad već pomenu intelektualce, popravljaš li i njima kišobrane?
– Kako ne, brate slatki. Taj neće ni lebac da kupi, samo da ima za novine!
Stižemo na Karaburmu.
– Gde sad? – pita taksista.
– U redu je. Ovo je moja kuća.
– Cela Karaburma?
– Ja sam počasni građanin i sve ovo što vidiš na neki način је moje.
– A nosi li počasni građanin buđelar? – pita taksista.
– Nema potrebe.
– A ko će ovo da plati?
Razvigor se umeša.
– Evo, ja ću, gazda.
– Nemo’ da mi kvariš pos’o. Nisu u pitanju pare.
– Nego? – javlja se opet taksista.
– Koliko? – pitam.
– Dvesta.
– Evo ti sto.
– Šta je sad ovo? – dreknu taksista.
– To ti je zato što si vozio polako.
– Pa šta s tim?
– Da si vozio brže povratio bih ti za vrat. Red je da i ti nešto častiš za tu malu pažnju. Ne sreće se baš svaki dan ovakav gospodin, pogotovo noću. Hajdemo Razvigore!
– Kako ti kažeš, gazda.
Taksista me gleda i ništa ne kaže.
Pre nego što će krenuti, otvori prozor i reče:
– Da mi nikad više nisi uš’o u auto, je l’ znaš!
– To ćemo još da vidimo! – vičem ja dok me Razvigor vuče za rukav.
– Idemo kod mene – kažem mu.
– Gde ti je to?
– Pa, kod mene, kažem ti.
Kad sam našao zgradu, znao sam da su i vrata tu negde.
Ušli smo a Razvigor me upita:
– Imaš li nešto, neke stare novine, vidi mi gaće.
– Sedi – kažem mu ja.
– Nemo’, ljubim te ko brata, da ne sekiramo gospoјu. Šta ima da kaže? Ko će ovo da čisti?
– Sedi, bre, kad ti kažem!
– Dobro, аko ti kažeš. Ti si gazda. Samo nemo’ posle d’ ispadne da sam ja kriv. Mi Cigani smo stalno nešto krivi.
– Ma, sedi, bre! Ne zajebavaj!
– Evo, seo sam. A je l’ negde radi?
– Ko, bre?
– Pa, gospoja?
– Koji će ti to? ’Oćeš malo rakije?
– Ne pijem na radnom mestu.
– Nisi na radnom mestu, kod mene si kući.
– E, onda može.
Sipam rakiju prvo njemu pa meni. Volim kad mi dođu ljudi. Kucamo se. Čim je liznu, Ciga živnu.
– Dobra, a?
– Do-bra! – kaže Ciga.
– Govoriš li neki strani jezik? – pitam ga ja.
– Samo ciganski, brate! – odgovara Ciganin.
– Sad smo braća. Kod vas Cigana to ide po kratkom postupku.
Ciga ćuti i gleda u čašu, dlanove položio na kauč.
– Koliko si se puta ženio?
– Ne znam.
– Kako to?
– Znam da brojim samo do deset.
Naspem još po jednu.
– ’Oćeš da kupiš jedan primerak?
– Primerak, čega?
– Kišobrana.
– Ne nosim kišobran.
– A kiša?
– Ne intersuje me.
– Kako te, bre, ne interesuje? A što misliš, zašto kiša pada?
– A da ja tebi prodam jedan?
– Ja ne kupujem kišobrane, ja ih popravljam.
– Pa, pričaj mi kako živiš.
Onda mi se Ciga otvorio.
– E, brate slatki, mi Cigani se mlogo patimo. S mlogo muke ovi naš život. Čekaš kišu da ti svane, je l’ to u redu? A posle mi žena kaže: Nemo tol’ko da piješ, vidiš kako si prop’o. Vidim i ja, al ne popuštam. Najviše volim pivo. Sednem, zapalim i gustiram. Hladno, bato, ko veštičija sisa. N’ umem da t’ objasnim. Samo osećam kako se neka lepota razvlači svud po mene. Ne bi’ ti prod’o taj merak da si još toliki. A kad popijem – idem dalje. Niki ne mož’ da me spreči. Uvek nekom treba da s’ popravi kišobran. Je l’ tako, il’ nije tako? Mnogo brzo otidu žice. Ništa roba! Ko babin mozak, da l’ mi veruješ? A da ja sad tebe nešto pitam, ako smem.
– Pitaj. Što ne bi smeo.
– Pa, ne znam, možda je takav kućni red.
– Reci!
– A je l’ ti znaš onaj trik kad se životinje pravu mrtve.
– Nikad čuo.
– E, slušaj sad.
I ispriča mi onu bajku u kojoj zec ili neka druga bezopasna životinjka fingira pred opasnijom zverkom da je mrtvak, ono kao fol, da bi izbegla da bude marenda nekom od zverskih asova.
– A što ti to meni pričaš.
– A, nemoj tako. Lepo je da znaš. Kad imaš znanje ne mo’š da propadneš.
– E, tu si se malo zeznuo. Niko ne može da sam sebi uvali kô pametan čovek.
– Mož’ da bidne. Ti si pametan čovek, pa svašta znaš.
– Eto, vidiš. Ispašće na kraju da smo mi jedina dva Srbina koji se slažu.
– Daj još po jednu, pa da begam.
– Ajde – kažem ja i naspem po još tu jednu. Oko ponoći smo počeli da pevamo. Što Ciga peva! Al’ ga ja nisam mnogo slušao jer sam i sam pevao. Srećom po komšiluk, repertoar nam se nije poklapao.
– Mnogo, bre ovi moji Cigani nepismeni. Voleo bih da Cigani jednom postanu makar intelektualci.
– U, alа bi se usrećili. Ova kiša neće brzo da stane. Kako ćeš kući?
– Peške. Nije daleko, gazda. А i dobro je što pada. Ako je kiša dobra za lukac i salatu, ne mož’ ni za mene da bude loša.
– Zašto popravljaš kišobrane?
– Mora od nečeg da se živi, a ne znam da sviram.
– Izgleda da si vešt u tim stvarima.
– U kojim stvarima, gazda?
– Pa, u popravljanju kišobrana.
– A, to! – a lice mu se ozari. – Kad ti ja popravim kišobran, gazda, nemoj da ga menjaš za nov. Nemo’ si lud! Znaš šta kažu Cigani: „Da ti ždraknem kišobran, pa ću ti kažem kakav si ko čovek“.
Kišobran ti je ko i san, treba da ga shvatiš. Kišobran mora neki da nosi, neće sam da ide. To mu je jedina mana. Ako nema rupu.
– Kišobran je, Cigo, dosadan. A i stalno se gubi.
– Pravo kažeš, jes kišobran mlogo dosadan kad sije sunce, al’ ću da te pitam kad počne kiša. Ima da me ljubiš kad me sretneš! Nije kišobran varjača. Njega moraš d’ otvoriš i da ga čuvaš od vetar, a onda će da ti bude kô brat, razumeš? Kad voziš traktor, nemo’ d’ otvaraš kišobran. On to ne trpi, brate. Jak vetar, i tako to. Izmeša mu žice. Kišobran glavu čuva, a šubara je kvari, pogotovo ako ti je mala. Mislim, šubara. Mi, Cigani, pustamo decu na kiši, da brže porastu. Кo će to, bre, da hrani?
Ciga malo zastade, uzdahnu, pa nastavi:
– Mnogo volim kad pada kiša. Tad imam pos’o. Je l’ može još jedna?
– Sluša li te žena? – pitam ga ja.
– Kako da znam gazda kad nikad nisam kod kuće.
– A ko više voli onu stvar: žene ili muškarci?
– Pod broj jedan – ja!
– Volim što si skroman čovek.
– Šta misliš, ima li smrti? Ima li išta posle? Kako ta stvar stoji kod vas, Cigana?
– Uspravno, brate, al’ se tako ne sa’ranjujemo.
– I, šta je bolje: život ili smrt?
– Život, brate, al’ šta posle?
– Nemoj mene da pitaš. Ne bih voleo ni ovaj da traje večno. Nego, koliko imaš dece?
– Više komada.
– Pa, što niste tražili nešto za kontracepciju?
– Hteli smo al n’umemo da izgovorimo. Išla žena i kod onog lekara...
– Kod ginekologa.
– Je l’ se tako zove? Onaj što viri odozdo?
– To je taj.
– Išla da mu se obrati. Kažem ja, neka ide. Šta će tamo taj, pa i da nađe?
– O, nemoj tako, Cigo, ima tamo stanovnici...
– Nema, lepi moj, otiš’o svaki na svoj poso. Pit’o je čika doktor: „Jesi l’ trudna?“ Znaš šta mu je ona rekla? „Non-stop“.
– Pa, da krenemo, Cigo – kažem mu ja kad smo deklasirali flašu.
– Ne, samo ću ja. Ti ostani ovde. Nemaš kišobran, znaš.
Тada sam shvatio da sve u životu dođe i prođe, a da su samo Cigani večni.

KAMARA I PIĆO

Novi kamp na Mljetu, leto 1980. Delča, Vule i ja. Tu su i Vuletova devojka Nina i sestra Biljana. Biljanu bezuspešno muvam već mesec dana, nadam se najboljem – spavamo u istom šatoru, poneo sam gitaru i unjkam Dilanove pesme kad god se podnapijem. Ustvari – svaki bogovetni dan. Smaram:

Sara, Sara,
Wherever we travel we're never apart.
Sara, oh Sara,
Beautiful lady, so dear to my heart.

Novi kamp je naslednik Starog kampa koji je izgoreo pre godinu-dve. Stari je bio s leve, a novi je s desne strane puta koji vodi ka prodavnici i dalje ka jezeru usred kojeg je ostrvce i na njemu zdanje koje je naknadno postalo hotel „Melita“. Preskupo i preozbiljno mesto, bar za nas gologuziju. Ipak smo se jednom drznuli da odveslamo tamo i da blejimo u senci kamenih arkada.

Delča, Vule i ja već više od godinu dana imamo bend koji se isprva zvao Furije Furiozno Furaju, pa Prolog za veliki haos, pa UUUMHGHHGRRRGH (Krik br.1). Proletos smo ga nazvali U škripcu, imali smo već dva nastupa pod tim imenom. U Džuboksu je objavljen članak sa prikazom svirke na kojoj smo nastupili, odlučili smo da više ne menjamo ime – kada te pomenu u novinama postaješ deo istorije, a istorija je ozbiljna stvar.

Of war and peace the truth just twists
Its curfew gull, it glides
Upon four-legged forest clouds
The cowboy angel rides

Kamp u kome smo razapeli šatore je očigledno smešten na terenu koji je nekada bio obradivo zemljište – kaskade oivičene kamenim podzidama – uobičajeni način da se ono malo crvenkaste zemlje koja se tu zatekla sačuva od odronjavanja i natera da posluži uzgajanju vinove loze ili neke druge bogougodne kulture. Naša naseobina je na ivici jedne od tih kaskada, ispod nas kampuje ekipa iz benda koji se u to vreme zove El.Org. Ustvari, zovu se Električni orgazam, ali niko ne želi da ih najavi punim imenom i prezimenom, pa su rešili da privremeno spuste loptu. Sviraju svoje pesme: Hej, konobar... Ostaju fleke, fleke, flekeflekeflekefleke...

Delča, Vule i ja mislimo da su naše pesme još uvek nezrele za predstavljanje stanovnicima kampa, nisu lošije od ovih komšijskih, ali ipak se držimo proverenih vrednosti. Vule kaže: „Daj der Vaso onu Señor, ta ti baš dobro leži.“

Señor, señor, let's disconnect these cables,
Overturn these tables.
This place don't make sense to me no more.
Can you tell me what we're waiting for, señor?

Komšije iz El.Org. ekipe misle da smo budale, i u pravu su. Ali to nije bitno. Nije bitno ni to što nisam smuvao Biljanu.

Isis, oh, Isis, you mystical child,
What drives me to you is what drives me insane.
I still can remember the way that you smiled
On the fifth day of May in the drizzlin' rain.

Dvadesetak metara uzbrdo obitavaju Kamara i Pićo, rudari iz Kaknja. Kamara izgleda kao ogroman čovek, ali nije ni preširok ni previsok – jednostavno je krakat i pride ima ravnu plavu kosu koja mu pada preko celih leđa – kao basista nekog hevi metal benda iz... pa, iz Kaknja ili L.A., svejedno. Pićo je malo niži i širi od Kamare, kosa mu je znatno kraća, ali ipak predugačka za rudara.

– A kako vas puštaju u rudnik sa tolikom kosom?
– Jeb' ga, jâro, zaduž'li smo veće šljemove, upakujemo frizure pre neg' uđemo u okno, 'nako, 'naš, jeb' ga. Nego, 'naš li ti nešto od Doorsa?

Riders on the storm
Riders on the storm

– To, jâro!

Kamara i Pićo nemaju šator, ogradili su kamenčićima svoj prostor (Kamara ga zove brlogom) i tu spavaju pod vedrim nebom, pored staze koja vodi od vrha ka dnu naselja i obratno. Došli su na Mljet da gledaju u nebo i da se oslobode obaveze da pakuju kose u šlemove. I da piju. Svako jutro kupuju litar špiritusa – to im je dnevna doza. Imaju i staklenu litarsku bocu u koju sipaju vodu iz česme na vrhu kampa.

Pored toga što je izvor života, voda je važan sastojak uživanja u špiritusu kao napitku – to znaju svi koji su ga ikada probali, a nisu imali ideju da njime osvetle prostoriju ili očiste ogrebotinu na ruci. Gutljaj špiritusa i gutljaj vode su ekvivalent dugom gutljaju votke, one najbolje – Stoljičnaje ili Moskovskaje ili koje god, uostalom. Postoji i tehnika koja obezbedjuje da se čoveku ne smuči cela akcija – udahnete vazduh, zatim potegnete gutljaj špiritusa, zadržite ga u ustima, potom (zadržavajući vazduh u plućima i špiritus u ustima) potegnete malo vode, progutate sve to i tek onda izdahnete (više kroz usta nego kroz nos). Diskretno i bešumno. Doduše, špiritus je moguće pomešati sa vodom u razmeri 1:1, ali to je onda najobičnija votka koja nije u stanju da spali nepce istim žarom kao pomenuti metod.

Kamara i Pićo su se radili baš kako treba: gutljaj špiritusa, pa gutljaj vode iz staklene flaše. Nije bilo plastičnih flaša, ustvari bile su retke – živele su samo na benzinskim pumpama, a benzinska pumpa na Mljetu je bila tamo sasvim daleko.

Negde pred zoru, u polusnu, čujem CIK-KRC, zvuk stakla koje se lomi ne zbog lumpovanja nego „onako“, jer mu je došlo vreme.

– AAAAAAAAARRRRGGGGHHHHH!!!

Pićo pada preko šatora u kojem pokušavam da zaspim i krklja:

– Jâro, jesi l' tu, daj vode, matere ti, daj vode, izgore'!

Svaki šator ima vode u šteku, naravno.
– Fala jâro, razbi se flaša, jebo joj ja... (glugluglugluglu)... hjuhhh... izgore', jebo je ja.

Sutradan ujutro idemo na plažu stazom pored Kamarinog i Pićinog brloga. Leže na svom obeleženom mestu bez krova. Pićo spava, Kamara je budan:

– Vidiš jarâne, jedni ljudi idu na ovu stranu, drugi ljudi idu na onu stranu – ovi što idu na ovu stranu ne obaziru se na one koji idu na onu stranu, a oni koji idu na onu stranu ne obaziru se na ove koji idu na ovu stranu. I to ti je to. I to ti je tako. I to nam je to.

Islamizacija na južnoslovenskom prostoru

Radost uzimanja crvenih jaja
U Kičevskoj oblasti pomuslimanjenici su održali običaj da za Vaskrs boje jaja i da ih daruju između sebe kao hrišćani. Kod torbeša u Makedoniji određeni obredi prate i Mladence (Mučenici), Cveti (Cvetnice) i Lazarevdan. Među bugarskim muslimanima poštuju se i Tri kralja, koji se nazivaju i D'ska (što označava drveni krst), a češće Vodici

Uskrs, praznik za koji se, za razliku od Božića, vezivalo najmanje nasleđa iz predhrišćanskih vremena, našao je određeno mesto kod bosanskih, ali i drugih balkanskih muslimana. Glavna poenta u muslimanskom respektovanju Uskrsa bila je u prihvatanju darivanja šarenim jajima uvažavajući, tako, nehrišćansku stranu uskršnjeg kulta.

U Crnogorskom primorju i Krajini muslimani su do skora (1932) bojili jaja za Uskrs, kao i hrišćani (osim onih koji su bili u žalosti). "Svima je i danas milo kad im ko da crveno jaje".

Poštovanje Bogorodice
Muslimani u Gornjoj Papratnici (Bosna) ne rade (1932) poljske radove na Veliki petak. Praznuju ga, takođe, i muslimani oko Srebrenice. U Debarskoj oblasti, pak, praznuje se Veliki četvrtak, kao i svaki četvrtak do Spasovdana, što čine i neki među Turcima u okolini Strumice (ne oru tih dana da im led ne pobije useve). U Kičevskoj oblasti pomuslimanjenici su održali običaj da za Uskrs boje jaja i da ih daruju između sebe kao hrišćani. I stari Užičani, i Srbi iz Skopske Crne Gore, kao i oni po Bosni darivali su svoje komšije muslimane šarenim jajima. Ni Arnautaše u Staroj Srbiji ništa neće tako obradovati (kraj 19. veka) kao kada o Uskrsu dobiju od pravoslavnih Srba po koje crveno jaje.

NEUJEDNAČENO PROSLAVLJANJE SVETITELJA

Proslavljanje, među muslimanima, čitavog niza hrišćanskih svetitelja prilično je neujednačeno. Izuzetak čini svetkovanje Đurđevdana (Jurjeva) i Ilindana (Aliđuna), koje, nesumnjivo ima, kako to s pravom ističe M. Hadžijahić, određeni opšte muslimanski, ali i opštebosanski karakter (oba svetitelja su, naime, važili kao zaštitnici Bosne).

Pomaci u Rodopima obeležavali su na razne načine Uskrs (Velikden, Paskale, Červenite jeca) i Veliki petak primajući rado bojena jaja od hrišćana.

Rado su primali crvena uskršnja jaja od hrišćana (i pažljivo ih čuvali) i valahadi u Grčkoj. Konzervativnije žene čak su čistile svoje kuće kao i njihove hrišćanske sestre, a u nekim selima bilo je obavezno razmeniti uskršnju posetu sa svojim hrišćanskim susedima.
Dan Velike Gospođe bio je u Crnogorskoj Krajini dan opšte slave, a taj običaj nije prestao ni pošto su Krajinci prešli na islam. Sve do rušenja manastira Prečište Krajinske (1850) oko njega su se okupljali i pravoslavni i muslimani, te "palili voštanice i donosili zejtin", provodeći dan "u zajedničkoj gozbi", igri, veselju, pjevanju, pucanju u nišan i momačkom nadmetanju".

I ostali praznici posvećeni Bogorodici bili suu poštovani kod muslimana. Za Blagovesti (Blagovec) torbeška deca palila su surle (zurle) od vrbe (simbol napretka i podmlađivanja) i jasena (verovalo se da ima snažnu zaštitnu moć), a u Crnogorskom primorju i Krajini pobola bi se ujutru lovorika na svakoj njivi zasejanom pšenicom.
U vreme međudnevnice, takođe u Crnogorskom primorju i Krajini, ni pravoslavni ni muslimani neće otpočeti nikakav posao.

Kod torbeša u Makedoniji određeni obredi prate i Mladence (Mučenici), Cveti (Cvetnice) i Lazarevdan.
Među bugarskim muslimanima poštuju se i Tri kralja, koji se nazivaju i D'ska (što označava drveni krst), a češće Vodici.

Zajednički bugarski prolećni praznik, tzv. Martenici, kada se trakama od crvenog konca vezuju deca, jaganjci, telad, a kao zaštitno sredstvo protiv mogućeg zla koje dolazi iz probuđene prirode. Na dan Četrdeset mučenika (9. marta) teraju se, isto tako, i zmije i gušteri magijskim radnjama (uz oganj i buku). Negde se to opet dešava na Blagovec (7. aprila).

Đurđevdan je opštenarodni praznik
Đurđevdan je, u stvari, praznik oživljene prirode, kada se mnogim radnjama nastoji preneti snaga oživljene prirode, pre svega nove vegetacije, na ljude i stoku, na useve i vinograde. Osobito su brojni običaji u vezi sa stokom. Tako muslimani u Prijevoru (kod Bileće) uoči Đurđevdana pale tamjan i njime kade stoku i pčele, a radi zdravlja beru dren, jorgovan, i dr. i time kite vrata i prozore.
U Crnogorskom primorju i Krajini, pak, uz igru veselje u prirodi, čobani rano ujutru kupaju stoku u moru i "mašaju" preko nje puškom, jer se ovde veruje da je pucanje preko stoke i kupanje pre zore spasonosno i da leči od mnogih bolesti. S istom svrhom mlada čeljad u Mrkovićima leži ili sedi na zelenoj travi.

U Skopskoj kotlini Đurđevdan je bio opštenarodni praznik: slavili su ga Srbi, Arbanasi, Turci i Cigani. Arbanasi u Dervenu (Čajlanima) slavili su tri velika četvrtka, jedan pre i dva posle Đurđevdana (da grad ne ubije žito).
Đurđevdan - Đurđien - je najveći i najopštiji praznik i za Gorane i Opoljce, praćen mnogobrojnim običajima. Najveći skupovi su kod Đurđevice (crkvine) u Marin-dolu, dok Brođani proslavljaju Đurđevdan čak i po sedam dana. Po svedočenju Jastrebova, muslimani u Prizrenu nisu radili na Đurđevdan, kao ni na Bajram, dućani u čaršiji bili su zatvoreni, priređivale su se borbe pelivana i pucalo se, uz cigansku muziku i turske pesme.

U Rodopima svi Bugari najsvečanije proslavljaju Đurđevdan: uz uobičajene radnje vezane za zdravlje - opasivanje zelenim grančicama, ukrašavanje kuća i posuda za mleko lišćem, valjanje po travi, ljuljanje na drenu - do tog dana ne jedu jagnjeće meso, kao ni mlečne proizvode. A tada čak kolju jaganjce kao kurban, pri čemu ih samo hrišćani donose u crkvu.

Otkuda post i cemu on sluzi ?

Hriscanski post vodi poreklo od Gospoda Isusa Hrista. Gospod je i sam postio cetrdeset dana, pre nego a to je poceo da propoveda svoju nauku, kao a to je postio pre njega i Prorok Mojsej i drugi Proroci. Postili su i Apostoli i svi pravoslavni hriacani kroz vekove. "Post je sve Svete rukovodio u zivotu po Bogu", kaze Sv. Vasilije Veliki. Prva zapovest Bozija u Raju bila je zapovest o postu, tj.o uzdrzanju.Otuda je i prvi covekov greh bio greh protiv posta. Kao ato u grehu ucestvuje i dusa i telo, potrebno je da i u vrlini i oslobodenju od greha ucestvuju oboje. Cilj posta jeo ocsienje tela, jacanje volje, uzdizanje dusa.Posteci, hriani se secaju neprestano Hristovih stradanja za njihovo spasenje. Pravi post ima dve strane, telesnu i duhovnu. Sastoji se u uzdrzavanju od mrsne hrane i preizobilnih jela, ali prvenstveno u uzdrzavanju od rdjavih misli , zelja i dela. Post umnozava ljubav i molitvu i spremnost na vraenjesvih evandjelskih vrlina. Dusa ima dva krila kojima leti nebu: post i molitvu. On je lek za dusevne i telesne bolesti i zastita od svakog demonskog dejstva o cemu je sam Spasitelj je rekao: "Ovaj rod (tj. demoni) se izgoni samo postom i molitvom". Njime se dusa i telo pripremaju da postanu hram Duha Svetoga. Istinski duhovni zivot je nezamisliv bez posta.
Postoje visednevni postovi (Uskrsnji, Petrovski, Gospojinski - uoci Velike Gospojine i Bozicni) i jednodnevni (svake srede i petka sem razreseih sedmica, Krstovdan uoci Bogojavljenja, Usekovanje glave sv. Jovana Pretece, Vozdvizdenije Casnoga krsta 14. septembra).

PRAVILA POSTA

Crkva uci da je post vazno sredstvo za duhovni i telesni zivot i zdravlje. Telesni post ne koristi ako nije vezan sa duhovnim postom kaze sveti Jovan Zlatousti: ,,Ne govori mi: Toliko dana sam postio nisam jeo ovo ili ono, nisam pio vina, isao sam u gruboj haljini;nego kazi nam da li si od gnevnog coveka postao tih, od zestokog - blag. Ako si iznutra pun zlobe, zasto si telo mucio? Ako je u tebi zavist i ljubav prema sticanju, da li je od koristi sto si pio samo vodu? Ako je dusa, koja je gospodarica tela, zabludela, zasto kaznjavas slugu njezinog - svoje telo? Ne hvali se telesnim postom, jer on sam ne uzdize na nebo bez molitve i milostinje,,.
Na pitanje: koja je mera posta? Sv.Vasilije Veliki odgovara:,, U duhovnom postu mera je jedna i vazna za sve - potpuno udaljenje od svega sto vodi grehu. A sto se tice uzdrzavanja od hrane, tu su mera i nacin upotrebe razliciti: zavise kod svakoga od njegovog uzrasta, zanimanja i stanja tela. Zato je nemoguce podvesti pod jedno pravilo sve koji se nalaze u skoli poboznosti. No, odredivsi meru uzdrzanja za zdrave podviznike, mi prepustamo razboritosti nastojatelja da u tome vrsi pametne izmene. Hranu pak bolesniku, ili umornome od teskih radova, ili onome koji ide na tezak rad, na put ili na kakav bilo tezak posao, nastojatelji su duzni udesavati prema potrebi. Jer nije pametno, uzimajuci hranu za
odrzavanje tela i smetati mu u vrsenju zapovesti. U svakoj vrsti hrane treba pretpostavljati onu koja se lakse nabavlja, da se ne bismo, pod izgovorom posta, pastili oko spremanja omiljenih i skupih jela.

Sveta Crkva je ustanovila postove:

1) Opste postove obavezne za sve hriscane. To su: Uskrsnji post, Apostolski, Bogorodicni i Bozicni post, zatim sreda i petak preko cele godine, Vozdvizenje Casnog Krsta, Usekovanje i navecerje Bogojavljenja (Krstovdan).

2) Mesni post ustanovljen na pojedinim mestima povodom kakve nesrece, poplave,bolesti i slicno.

3) Poseban post po narocitom obicaju ili po nalogu duhovnika.

Uskrsnji post

Ovaj post se jos zove Sveta cetrdesetnica ili Casni post. Uz ovaj post Crkva vezuje i post Strasne sedmice, u spomen stradanja i smrti Gospoda naseg Isusa Hrista.
U toku ovoga posta ne jedemo meso, sir jaja, ribu ni ulje. Samo se subotom i nedeljom razresava ulje i vino. Razresenje na ulje i vino biva jos i na Obretenje glave Sv. Jovana Krstitelja i na Mladence. Ribu pak jedemo samo na Blagovesti (ukoliko ne padne u Strasnu sedmicu) i na Cveti. Ako Blagovesti padnu pre Cveti, dan pred Blagovesti razresava se na ulju i vinu ( Tipik, 32 gl ).

Prve nedelje Casnog posta u ponedeljak, utorak i sredu, do svrsetka liturgije predjeosvecenih darova, pravoslavni hriscani ne uzimaju hranu. Ko to ne moze jede hleb i tecnost (caj ili kompot) i to posle vecernje sluzbe (sve ovo po razresenju tj. blagoslovu - dozvoli duhovnika odnosno svestenika).
Veliki Cetvrtak. Jede se jedanput i to posle svrsetka Svete Liturgije koja pocinje u 14.00 casova ( Veliki tipik od Nikolajevica, gl. 16).

Veliki Petak. Ne okusa se nista (po blagoslovu razresenje na hleb i caj).

Velika Subota. Po zavrsenoj Liturgiji jede se hleb i voda (suhojedenije).

Apostolski post

Zove se jos i Petrovski post.
Tokom ovog posta u sredu i petak jedu se samo jela kuvana na vodi, bez ulja, a u ostale dane sedmice razreseno je na ulje i vino, subotom i nedeljom moze i riba.
Ako u toku ovog posta u ponedeljak, utorak i cetvrtak padne Sveti sa velikim slavoslovljem, razresava se post na ribu, a ako padne u sredu i petak razresava se samo na ulje i jedemo jedanput dnevno. Ako u sredu i petak padne praznik Svetitelja sa bdenijem ili pak Sveti ciji je hram, razreseni su ulje, vino i riba (Tipik,gl.33).

Bogorodicni post

Zove se jos i Uspenski ili Gospojinski. Po strogosti ovaj post dolazi odmah iza Uskrsnjeg. Tokom cele sedmice sprema se hrana na vodi tj. bez ulja. U subotu i nedelju hrana je sa uljem i dozvoljeno je piti vino. Razresenje na ribu u toku posta biva samo na Preobrazenje Gospodnje.

Bozicni post

Posto crkveni ustav smatra Rodjenje Hristovo kao drugu Pashu, to post pred Bozic traje takodje 40 dana.
Po strogosti ovaj post se moze uporediti s Apostolskim. U Bozicnom postu strogo se posti samo u sredu i petak. Ponedeljkom, utorkom i cetvrtkom razresava se na ulju i vinu, a subotom i nedeljom i riba. Od 20. do 24.decembra (od 2. do 6. januara po novom kalendaru) post postaje stroziji i nema razresenja na ribu.

Najstroziji post je 24.decembra (6. januara po novom kalendaru), uoci Bozica, to jest na Badnje vece (Tipik, pod 14.nov.).

Sreda i petak, preko godine, poste se bez ulja, ukoliko nije razreseno drukcije. Na praznik Usekovanja glave Sv.Jovana Krstitelja (29.avg./11.sep. po novom kalendaru), Vozdvizenija Casnog Krsta (14/27 sept. po novom kalendaru), na i na Krstovdan (5/18. jan. po novom kalendaru) najstrozi post; ko moze toga dana jede se jednom dnevno, bez ulja i razume se, bez vina. Ukoliko praznik Krstovdan padne u subotu ili nedelju post ne biva - jedemo ulje i vino (Veliki tipik, pravilo za 5.januar).

RAZRESENJE OD POSTA NA GOSPODNJE I BOGORODICINE PRAZNIKE KAD PADNU U POSTAN DAN

Blagovesti
razresava se ako padne pre Cveti: ulje, vino, riba
ako padne u toku Strasne sedmice samo ulje
ako padne na Veliki petak ulje, vino

Bogojavljenje
za monahe: sir, jaja i vino;
za mirjane: i meso makar to bili sreda i petak.

Vavedenje
Velika Gospojina
Mala Gospojina ulje, vino, riba
Preobrazenje
Sretenje

TRAPAVE SEDMICE
Post je razresen sredom i petkom :
1) Od Bozica do Krstovdana (25.dec. do 5.jan.)
za monahe: sir, jaja; za mirjane: i meso
2) Sedmica po nedelji mitara i fariseja
za monahe: sir i jaja; za mirjane : meso
3) Siropusna nedelja
za sve: samo sir i jaja
4) Svetla nedelja (prva po Uskrsu)
za monahe: sir, jaja; za mirjane: i meso

POSLEDNJIH SEDAM DANA ISUSOVOG ZEMALJSKOG ŽIVOTA I VASKRSNU

Rulja je glasala za Barabu
Surova rimska kazna razapinjanja na krstu podrazumevala je da dželati osuđenicima koji su dugo visili štapovima lome kolena. Kako je Hrist na Kalvariji preminuo posle šest sati teških muka, ovaj deo egzekucije je izostao

Hristos je stupio u propovedničku službu kad mu je bilo oko 30 leta, držeći se jevrejskih principa da učitelj ili tumač zakona mora biti tog uzrasta. Pošto ga je Jovan Krstitelj krstio u reci Jordan 26/27. Isus je 12 meseci proveo u Judeji i oko donjeg toka Jordana, a potom preko Samarije otišao na sever Palestine, gde je oko Galilejskog jezera ostao još godinu. Novembra 29. krenuo je na poslednje putovanje. Ostatak svoje službe, do raspeća u aprilu 30. godine, proveo je u Judeji i Pereji.
Nakon brojnih propovedi i čudesa kojima je, po Svetom pismu, oživljavao mrtve, isceljivao bolesne i nahranio gladne, uoči poslednje sedmice svog ovozemaljskog života Isus je, u subotu, iz mrtvih podigao i pravednog Lazara. Kao uspomena na taj događaj praznuje se Lazareva subota, pokretni praznik koji se slavi u subotu, nedelju dana pre Uskrsa. Sutradan je Hristos, jašući na magcu, praćen učenicima i mnoštvom sveta, krenuo iz Vitanije u Jerusalim, gde su put pred njim posipali cvećem, haljinama i palminim grančicama. Sve se to dešavalo pred jevrejski praznik Pashu, pa se u Jerusalimu okupilo mnogo naroda. Isus je, kažu jevanđelisti, ušao u starozavetni hram, gde su bili kljasti i sakati, “smilova se na njih i sve ih isceli. Narod i deca počeše da kliču: ’Osana sinu Davidovom, caru izrailjskom!’ Isusu se potom obratiše neki fariseji rečima: ’Čuješ li to što ovi govore?’ On im odgovori: ’Zar nikad niste čuli: iz usta male dece načinio si sebi hvalu.” Celog dana Hristos je propovedao u hramu, a uveče se sa učenicima vratio u Vitaniju. Kao uspomenu na taj događaj hrišćani proslavljaju predvaskršnji praznik Cveti.
Narednih dana, do četvrtka, Isus ponovo ulazi u Jerusalim i posećuje hram, a prvosveštenici i pisari, predvođeni Kajafom, kuju zaveru protiv njega i vrebaju priliku da ga ubiju, dogovarajući se sa Judom Iskariotskim da izda Hrista za 30 srebrnjaka. U četvrtak je održana tajna večera; jelo se pashalno jagnje u čast Pashe. Hristos je pre obeda svojim učenicima oprao noge i posavetovao ih da i oni među sobom budu solidarni, “jedan drugome usluge da čine, da se ne uzdižu i ne nadmeću, već da budu ravnopravni, jer im je svima Gospod noge oprao i izjednačio ih”. Tokom večere Isus najavljuje da će ga jedan od 12 učenika-apostola izdati. Mislio je, kako Sveto pismo govori, na Judu, kome je rekao: “Što si naumio da činiš, čini brže.” Ovaj se uvredi, napusti večeru i izađe u mrak. Na poslednjoj večeri Hrist je ustanovio svetu tajnu pričešća, nakon čega se uputio sa učenicima u Getsimanski vrt pod Maslinovom gorom, gde je uhapšen i odveden u kuću starozavetnog prvosveštenika.
U petak ujutru okupljeni glavari i prvosveštenici sa rimskim prokuratorom Judeje Pontijem Pilatom osudili su Isusa na smrt. Pilat je u nekoliko navrata govorio da ne vidi Hristovu krivicu, no jerusalimski glavari su insistirali na kazni. Budući da su Rimljani teško održavali mir i red u Judeji, oslanjajući se na lokalne starešine, Pilat je bio prinuđen da osudi Hrista. Učinio je to indirektno nudeći narodu da izabere između razbojnika Barabe i Hrista. Rimljani su, inače, za Pashu imali običaj da oslobode po nekoliko zatvorenika iz ionako prepunih zatvora, kao znak dobre volje. Po nekim istorijskim izvorima, obično su oslobađali sitne prekršioce ili nevažne političke zatvorenike. Narod, huškan od sveštenika i glavešina, izabrao je da Baraba siđe sa optuženičkog trona. Pilat simbolično pere ruke od presude kojom Hrista osuđuje na smrt pribijanjem na krst. Kad je saznao za presudu, Juda se pokajao, vratio srebrnjake i obesio se.
Pre raspeća, natovarili su mu veliki krst, na koji će ga razapeti, da ga sam nosi, i poveli na brdo Golgotu. Poboli su krst u zemlju, na njega razapeli Hrista, a na glavu mu stavili trnov venac i prikucali daščicu na kojoj je Pilat dao da se napiše: “Isus Nazarećanin, car judejski”, što je bila krivica zbog koje je osuđen. Pod krstom su stajali Bogorodica, majka Isusova, Marija Magdalena i Jovan Bogoslov, učenik kog je najviše voleo.
Isus je razapet u petak, u devet sati ujutru (u hrišćanstvu Veliki petak, dan najdublje žalosti za sve hrišćane), a poslednje reči, izgovorene na krstu, bile su mu: “Bože, oprosti im jer ne znaju šta rade.” Od podneva do večeri stalno je vladala tama, a oko tri sata popodne Hristos je zavapio: “Bože, Bože, zašto si me ostavio”. Na molbu da je žedan i da mu daju vode, mučitelji su mu ponudili sunđer nakvašen sirćetom, a kad ga je okusio, Hristos je ispustio dušu rekavši: “Oče, u tvoje ruke predajem duh svoj.”
Surova rimska kazna u ono vreme podrazumevala je i da se osuđenicima štapovima lome kolena dok vise na krstu. Kako bi kažnjenici ostajali duže na Kalvariji, lomeći im kosti egzekutori bi bili sigurni da neće moći da se spasu. Za razliku od drugih koji su bili osuđeni na razapinjanje, Hrist je umro prerano, te je ovaj običaj izostao.
Na molbu bogatog Josifa Arimetejskog, tajnog Isusovog učenika, Pilat je dozvolio da se sa krsta skine Hristovo telo. Potom ga je Josif pomazao smirnom i alojom, zavio u belo platno i položio u grob, a na vrata je navalio tešku ploču. Pošto je Isus rekao svojim mučiteljima da će posle trećeg dana vaskrsnuti, odredili su stražu da čuva grob, a ploču izlepili pečatima, da ne dođu njegovi učenici i ukradu telo, pa posle obznane narodu da je ustao iz mrtvih.
Subotu je Hristos preležao u grobu, a u nedelju ujutru, rano, osetio se, kaže predanje, snažan zemljotres, i anđeo je sleteo s neba na Isusov grob, odvalio ploču i seo na nju. U tom momentu, jevanđelisti prenose, Isusa već nije bilo u grobu - on je vaskrsao. A kad su na Isusov grob stigle žene mirosnice, anđeo im reče da je Hristos vaskrsao i da poruče njegovim učenicima da odu u Galileju, jer će ga tamo videti. One glas o vaskrsenju Sina božjeg raširiše po celom gradu. Istog dana Hristos se ukazao svojim učenicima Luki i Kleopi, a uveče i drugim okupljenim sledbenicima. I narednih 40 dana javljao se apostolima i drugim ljudima. Za to vreme boravka na zemlji nakon vaskrsenja dovršio je svoje božansko delo izbavljenja ljudi.

ZAŠTO ISTOČNI I ZAPADNI HRIŠĆANI „ŠETAJU” DATUM USK

Prva nedelja posle punog meseca

Problem određivanja datuma Uskrsa datira od samog početka hrišćanstva, kada je i ustanovljeno praznovanje vaskrsenja Gospodnjeg. Istočni i zapadni hrišćani 2001. i 2004. proslavljali su Uskrs istog datuma, dok je 2005. razlika između pravoslavnog i katoličkog Uskrsa čak 35 dana. U zemljama gde dominira jedna crkva ta razlika nije toliko uočljiva koliko u zemljama gde hrišćani čine manjinu, pa još izdeljenu na razne denominacije. Hristovi sledbenici prema drugim religijama deluju time pomalo neverodostojno, tim pre što je vaskrsenje Hristovo centralni događaj vere, na kome se ona, zapravo, zasniva.
Početkom 4. veka je datum Uskrsa, koji hrišćani nisu slavili u isto vreme, potresao crkvu koliko i razne jeresi. Da bi se prekinula razlika, car Konstantin je sazvao Prvi vaseljenski sabor, koji je održan u Nikeji 325. Iz dela svetog Atanasija saznajemo da Sabor nije raspravljao o mesecu i danu ovog velikog praznika, nego je odlučeno da se u celom hrišćanskom svetu Uskrs slavi istog dana, ali ne kad Jevreji praznuju Pashu. Kako odluka Nikejskog sinoda ne precizira datum Uskrsa, o tome govori 7. apostolsko pravilo: “Ako koji episkop, prezviter ili đakon bude svetkovao Vaskrs pre prolećne ravnodnevice, neka se svrgne.”
Pošto je u vreme Prvog vaseljenskog sabora prolećna ravnodnevica padala 21. marta, prema navedenom pravilu Uskrs može da bude najranije 22. marta, a najkasnije 25. aprila, po julijanskom kalendaru, odnosno od 4. aprila do 8. maja po kasnijem, gregorijanskom.
Da bi sve crkve slavile Uskrs zajedno, Nikejski sinod je ustanovio da aleksandrijska crkva, u čijem su gradu astronomija i matematika bile veoma razvijene, svake godine celoj hrišćanskoj crkvi unapred javi datum Uskrsa. Tako se čitav hrišćanski svet pridržava Velikog indiktiona ili Pashalnog kruga koji je u 5. veku, na osnovu dotadašnjih saznanja, ustanovio aleksandrijski episkop Kirilo.
Saglasnost Istoka i Zapada u pogledu praznovanja Uskrsa prekinuta je 1582, kad je Katolička crkva napustila julijanski i prihvatila gregorijanski kalendar. Razlog za korekciju je papa Grigorije XIII, po kome je novi kalendar dobio ime, video u njegovom odstupanju od astronomske godine, tačnije od astronomskog izračunavanja prolećne ravnodnevice.
Pošto se dužina godine po julijanskom kalendaru razlikuje od astronomske dužine godine za 11 minuta i 14 sekundi, iako ova razlika izgleda mala, ona za 128 godina iznosi jedan dan. S vremenom ta razlika se povećavala tako da je u 16. veku, u vreme gregorijanske reforme 1582, iznosila punih deset dana. Prvobitna razlika od 10 dana između dva kalendara povećavala se za po jedan dan 1700, 1800. i 1900. godine, to jest u godinama na kraju stoleća čiji se dvocifren broj koji čini prve dve cifre navedenih godina (17, 18, 19) nije mogao podeliti sa 4 bez ostatka.
Danas razlika između julijanskog i gregorijanskog kalendara iznosi 13 dana, a nesuglasice hrišćana oko datuma praznovanja pojedinih verskih praznika još nisu rešene. Zbog toga istočni i zapadni hrišćani praznik Hristovog vaskrsenja nekad proslavljaju istog datuma, a nekad u razmaku od jedne do četiri sedmice.
Katolici Uskrs slave prve nedelje posle prvog punog meseca nakon prolećne ravnodnevice, čak i ako je tih dana jevrejska Pasha. Desilo se to 2003, kada je Pasha trajala od 17. do 24. aprila. Pravoslavna crkva je, poštujući pravila Prvog vaseljenskog sabora, slavljenje Vaskrsa tada pomerila za nedelju dana, pa je Uskrs proslavljen 27. aprila.
Po Starom zavetu, praznik Pesah (grč. Pasha), kao sećanje na izlazak izraelskog naroda iz Misira (biblijski naziv za Egipat), traje od predvečerja 14. do 21. dana meseca nisana (ove godine, od 24. aprila do 1. maja). Ovaj praznik se u Izraelu i među reformističkim Jevrejima u drugim zemljama slavi sedam dana, dok ga Jevreji ortodoksne ili konzervativne tradicije slave osam dana.
Sve radnje iz Starog zaveta u hrišćanskoj tradiciji imaju preneseno značenje i čine prasliku jevanđeljskog Hristovog vaskresenja. Slaveći poslednju Pashu svog zemaljskog života sa apostolima u Kapernaumu (tajna večera), Hrist je ustanovio svetu evharistiju (tajna pričešća), i tako je Pashi dao konačan smisao - ona koja se “uvek jede i nikada ne nestaje”.
Gospod Hristos se sam, kao naše “pashalno jagnje”, dan uoči Pashe prineo na žrtvu (Veliki petak), a njegovo vaskrsenje dogodilo se sutradan posle Pashe (Velika nedelja). Otuda je Prvi vaseljenski sabor utvrdio da crkva slavi Vaskrs prve nedelje posle prvog punog meseca nakon prolećne ravnodnevice, ali ne istovremeno kad Jevreji slave Pashu.

SRPSKA NARODNA ODBRANA ?

Srpska narodna odbrana u Americi osnovana je 1914. godine pod vodjstvom Mihaila Pupina, èuvenog srpskog nauènika. Od samog osnivanja cilj te organizacije je bilo pružanje pomoæi otadžbini. 1917. godine, za vreme probijanja Solunskog fronta, Odbrana je okupila 20 hiljada dobrovoljaca i sakupilia preko 600 hiljada dolara. Osnivanjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca rad Srpske narodne odbrane je utihnuo. 1941. godine, na inicijativu istaknutog srpskog diplomate i književnika Jovana Duèiæa, obnovljen je rad organizacije i od tada se nije prekidao.

Zabrinuta posledicama koje je komunistièki režim ostavio u srpskom narodu, Srpska narodna odbrana potpomaže materijalni i duhovni preporod srpstva. Za vreme ratnih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije, svim sredstvima predstavljala je i branila interese srpskog naroda u americkim institucijama. Ta aktivnost je nastavljena i sa izbijanjem sukoba na Kosovu.

U saradnji sa Srpskom pravoslavnom crkvom, Odbrana uèestvuje u rekonstrukciji pravoslavnih crkava, manastira i hramova. Preko organizacije ”Naša Srbija”, ali i direktno, pomaže srpsku ratnu siroèad. U poslednjoj deceniji poslata je pomoæ izbeglicama u vrednosti od nekoliko stotina hiljada dolara. Nedavno je Srpska narodna odbrana osnovala fond “Mihailo Pupin” iz kojeg æe se izdvajati sredstva za pomoæ najboljim studentima u otadžbini. Cilj te akcije je da se spreèi odliv srpske mladosti u svet. Osim razlièitih aktivnosti sa ciljem da se pomogne otadžbini, Odbrana aktivno radi na oèuvanju srpskog kulturnog blaga u rasejanju, a list ”Sloboda“ je samo jedan od vidova ostvarivanja tog cilja.

www.srpskaodbrana.com