Preporucite knjigu

AUTOSTOPERSKI VODIČ KROZ GALAKSIJU

(odlomak)

Glava 27

Slartibartfastova radna soba bila je u potpunom neredu, slična posledicama eksplozije u javnoj biblioteci. Kada su kročili unutra, starac se namršti.
"Užasnom nezgodom", rekao je, "u jednom od kompjutera za održavanje pregorela je dioda. Kada smo pokušali da oživimo čistačko osoblje, otkrili smo da su mrtvi već skoro trideset hiljada godina. Sada me baš zanima ko će da počisti njihova tela. Čuj, što ne sedneš tamo preko, pa da te uključim?"
Pokazao je Arturu stolicu koja je izgledala kao da je napravljena od grudnog koša stegosaurusa.
"Napravljena je od grudnog koša stegosaura", objasnio je starac, dok se petljao oko savijenih komada žice koje je izvukao iz ogromne gomile papira i crtaćeg pribora. "Evo", rekao je, "drž' ovo", i pružio Arturu dva ogoljena kraja žice.
Istog časa kada ih je uhvatio, jedna ptica prolete kroz njega.
Visio je usred vazduha, potpuno nevidljiv čak i za samoga sebe. Pod njim se nalazio ugodni trg oivčen drvoredima, a dokle god pogled dopire okruživale su ga bele betonske zgrade, vazdušaste i prostrane, ali unekoliko upropašćene starošću - na mnogima su se videle pukotine i mrlje od kiše. Ali danas je sijalo sunce, svež povetarac lagano je igrao po drveću, a neobičan utisak da sve zgrade tiho žamore verovatno je bio izazvan okolnošću da su trg i okolne ulice bile krcati veselim, uzbuđenim ljudima. Negde u daljini svirao je orkestar, zastave živih boja lepršale su na vetru, a u vazduhu se osećao duh karnevala.
Artur, zarobljen u vazduhu iznad svega toga, čak i bez sopstvenog tela, poče da se oseća neobično usamljeno, ali pre nego što je stigao da razmisli o tome, preko trga se zaori glas koji je zamolio prisutne za pažnju.
Čovek, koji je stajao na tribini ukrašenoj svetlim bojama pred zgradom koja je dominirala trgom, obraćao se gomili preko razglasa.
"Oh, narode koji čeka u senci Duboke Misli!" uzviknu on. "Cenjeni naslednici Vrumfondela i Mejdžiktiza, najvećih i najboljih Upućenika koje je Vaseljena ikada upoznala... vremenu čekanja došao je kraj!"
Divlje veselje zavlada u gomili. Zastave, konfete i raznobojne trake zaploviše vazduhom. Uže ulice podsećale su na stonoge koje leže na leđima i mašu nožicama prema nebu.
"Sedam i po miliona godina naša rasa čekala je na ovaj veliki i, nadamo se, ugodni dan!" uskliknuo je razdragano vođa. "Dan Odgovora!"
"Ura!" začulo se iz oduševljene gomile.
"Više nikad", povika čovek, "više nikad nećemo se probuditi izjutra i pomisliti: Ko sam ja? Koja je moja uloga u životu? Da li je zaista, s kosmičke tačke gledanja, bitno to ako ne budem ustao i pošao na posao? Jer danas ćemo, jednom za svagda, saznati neposredan i jednostavan odgovor na sve te neugodne probleme Života, Vaseljene i Svega Ostalog!"
Kada je gomila ponovo eksplodirala, Artur otkri da klizi naniže kroz vazduh prema jednom od ogromnih, veličanstvenih prozora na prvom spratu zgrade pred kojom se nalazila tribina sa koje se govornik obraćao gomili.
Na trenutak je osetio paniku kada je zaplovio pravo prema prozoru, ali to je prošlo sekundu ili dve kasnije, pošto je otkrio da je prošao pravo kroz staklo, a da ga očigledno nije ni dodirnuo.
Niko u prostoriji nije primetio njegov ulazak, što i nije bilo odveć čudno, jer on se, zapravo, nije nalazio tamo. Počeo je da shvata da ceo događaj predstavlja samo snimljenu projekciju koja je sve moguće šestokanalne sedamdesetmilimetarske snimke šutirala pravo u korpu za otpatke.
Soba je izgledala baš onako kako ju je Slartibartfast opisao. Za čitavih tih sedam i po miliona godina dobro su je pazili i čistili redovno, otprilike svakog veka. Sto od ultramahagonija bio je malo iskrzan na rubovima, tepih donekle izbledeo, ali veliki kompjuterski terminal i dalje je stajao u iskričavoj veličanstvenosti na kožnom postolju povrh stola, blistav kao da je juče načinjen.
Dva čoveka u dostojanstvenim odelima mirno su sedela pred terminalom i čekala.
"Trenutak se primakao", reče jedan od njih, a Artur se zapanji kada vide kako se ni iz čega u vazduhu pored čovekovog vrata materijalizovala jedna reč. Reč je glasila Lunkvol; zatreptala je nekoliko puta pre nego što je ponovo nestala. Pre nego što je Artur uspeo da to svari, progovorio je drugi čovek, a reč Fuč pojavila mu se pored vrata.
"Pre sedamdeset pet hiljada pokolenja naši preci pokrenuli su ovaj program", reče drugi čovek, "i posle tog grdnog vremena mi ćemo biti prvi koji će čuti kako kompjuter govori."
"Perspektiva koja izaziva strahopoštovanje", saglasio se prvi čovek, a Artur iznenada shvati da posmatra titlovani snimak.
"Mi smo ti koji će čuti", reče Fuč, "odgovor na veliko Pitanje Života...!"
"Vaseljene...!" reče Lunkvol.
"I svega Ostalog...!"
"Psst", reče Lunkvol, "mislim da se Duboka Misao priprema da progovori!"
Na trenutak je zavladala stanka puna iščekivanja, dok su ploče na konzoli lagano oživljavale. Svetla počeše da se pale i gase, kao da se isprobavaju, a potom se središe u oblik koji je ukazivao na delatnost. Blago, duboko brujanje dopre iz komunikacionog kanala.
"Dobro jutro", reče najzad Duboka Misao.
"Ovaj... Dobro jutro, o, Duboka Misli", uzvrati nervozno Lunkvol. "Imaš li...ovaj, hoću da kažem..."
"Odgovor za vas?" prekide ga Duboka Misao nadmoćno. "Da, imam."
Dva čoveka uzdrhtaše od iščekivanja. Njihovo čekanje nije bilo uzaludno.
"Zaista postoji?" zadahta Fuč.
"Zaista postoji", potvrdila je Duboka Misao.
"Na sve? Na veliko Pitanje Života, Vaseljene i Svega Ostalog?"
"Da".
Obojica su podučavana kako da dočekaju ovaj trenutak, životi su im predstavljali pripremu za to, u trenutku rođenja odabrani su da budu oni koji će svedočiti pri davanju Odgovora, a ipak su zatekli sebe kako ubrzano dišu i meškolje se kao uzbuđena deca.
"I spreman si da nam ga daš?" zbrza Lunkvol.
"Jesam."
"Smesta?"
"Smesta."
Obojica obliznuše svoje suve usne.
"Iako ne verujem", dodade Duboka Misao, "da će vam se dopasti."
"Nije bitno", reče Fuč. "Moramo ga čuti! Odmah!"
"Odmah?" upita Duboka Misao.
"Da! Odmah..."
"U redu", reče kompjuter i ponovo utonu u ćutanje. Dva čoveka vrpoljila su se na svojim mestima. Pritisak je bio nepodnošljiv.
"Stvarno vam se neće dopasti", primeti Duboka Misao.
"Reci nam!"
"U redu", reče Duboka Misao. "Odgovor na veliko Pitanje...?
"Da...!
"Života, Vaseljene i Svega Ostalog ..." reče Duboka Misao.
"Da...!"
"Glasi..." reče Duboka Misao i zastade.
"Da...!"
"Glasi..."
"Da...!!!"
"Četrdeset dva", reče Duboka Misao beskonačno dostojanstveno i mirno.

Čudnom koincidencijom Daglas Adams je umro na dan kada je Centar za male planete (Minor Planet Center) objavio da je jedan astroid dobio ime Arthurdent, po glavnom liku iz Adamsove knjige "Autostoperski vodič" Arturu Dentu.

Ime je predložio nemački astronom Felix Hormuth. Asteroid je otkriven 7, februara 1998.

Svoje čuveno delo "Autostoperski vodič kroz Galaksiju" (The Hitchhiker's Guide to the Galaxy) Daglas je stvorio 1978.

Adamsovom vidjenju sveta dodajmo i ovo

„…Kao što je ranije već pomenuto, univerzum je neugodno veliki, što predstavlja činjenicu koju mnogi ljudi rado prenebregavaju, ne bi li mirnije živeli. Mnogi bi više voleli da se presele u manji univerzum koji su sami sazdali, a većina to zapravo i čini.

Na primer, u zabiti istočnog kraka galaksije nalazi se ogromna šumska planeta Ogloran čija čitava „inteligentna“ populacija živi na jednom prilično malom i pretrpanom orahovom drvetu. Na tom drvetu oni se rađaju, žive, zaljubljuju, urezuju u koru sićušne filozofske tekstove o smislu života, zaludnosti smrti i neophodnosti kontrole rađanja, tu i tamo vode izuzetno male i ograničene ratove i konačno umiru odbačeni ispod neke od nepristupačnijih grančica.

U stvari, jedini ogloranci koji su ikada napustili drvo bili su oni koje su izbacili jer su počinili najužasniji od svih zločina, naime pitali su se može li život postojati na nekom drugom drvetu i da li su ostala drva zapravo išta više od iluzije izazvane upotrebom suviše ogloraha…“

Posle knjige "Vodič kroz galaksiju za autostopere" doživljaj sveta teško da može biti isti. Ili, bar, univerzuma.

Ali - "don't panic".

“Nije fer, Davide” - Efraim Kišon

Efraim Kišon spada u najznačajnije i najpoznatije satiričare na svetu. Sebe je smatrao humoristom i govorio je da će ga proglasiti piscem tek kad ode sa ovoga sveta (1924-2005). Da biste naslutili o kakvoj vrsti humora se radi, evo vam nekoliko naslova njegovih knjiga: “Kod kuće je najgore : obiteljske priče”, “Raj u najam”, “Kita boli more”, “Jabuka je svemu kriva : upute za uporabu deset zapovijedi”, “Nema nafte, Mojsije”, “Jednodnevne mušice žive dulje : satirična ispovijest”, “Kućna apoteka za zdrave”…

Ja vam ovde preporučujem knjigu “Nije fer, Davide”. Tu su priče o jevrejskom načinu života i odnosu prema istom, kao i priče o poseti raznim gradovima širom sveta. Dobro ćete se nasmejati i zabaviti, malo proputovati i upoznati druge kulture. A imate i, recimo, korisno poglavlje Kako raspravljati o knjizi koju nisi čitao.